У Ликовној галерији Културног центра Врбаса у среду је отворена изложба радова 47. Палете младих, традиционалног локовног програма који прати Фестивал поезије младих. Изложбени простор доноси радове Јелене Бурсаћ, Вељка Вучковића, Дарије Драгојловић, Дејана Крстића, Јелене Кукић, Теодоре Николић, Дуње Ожеговић, Константиноса Петровића и Милице Поповић, према одабиру селекторка овогодишње Палете младих, историчарке уметности Славице Попов, којој је припала част да отвори ову изложбу.
"На изложби 47. Палете младих приказани су радови деветоро уметника који свој однос према тренутном времену у естетском смислу исказују конструкцијом, геометријом, монохромијом, реализмом и апстракцијом. Како свако време носи са собом одређене социјалне, економске, политичке, културолошке па и здравствене услове, који су прилично нестабилни, савремена уметност прилично реагује на све те актуелности. У овој нестабилној клими стасавају млади уметници кои кроз сликарство, као један од могућих визуелних медија, покушавају да схвате, да освесте и критикују те актуелности. Сликарство јесте изгубило водећи статус у визуелним медијима, али не губи на актуелности у уметничкој пракси. Оно што је заједничко овим уметницима јесте да они чврсто и самоуверено стоје уза својих етичких, филозофских и естетских ставова, као и свест да њихово дело може имати улогу у формирању људскости код посматрача", рекла је селекторка Славица Попов.
Истичући оно што је младу сликарку Јелену Бурсаћ довољно издвојило да буде проглашена за победницу 47. Палете младих, Попов је напоменула да Бурсаћ посматраче "у својим сликама увлачи у геометријски простор лавиринта, који се материјализује и заузима трећу димензију у њеним објектима". "Тај прецизно уређени свет нас позива да заронимо у непознато, у прошлост ишчезлих цивилизација да би разумели садашњост", рекла је овогодишња селекторка изложбе
Јелена Бурсаћ, уметник даљина и песка
Црвени и жути ветрови Сахаре на њеним сликама добијају обрисе лавиринта. По ходницима времена провејавају успомене далеких невиђених површина ове планете али и непознатих елемената наше душе описаних можда једино у митовима и легендама о херојима о боговима о врлетима и цивилизацијама којих више нема или које ће тек настати. Њени радови као да описују жамор тих узбурканих унутрашњих таласа које око не види али осећа попут супрематисте, лиричара, лаком руком вођена и зачарани, омађијани сви постајемо.
Уметник није присутан. Он је или миљама назад или километрима напред, није ту. Медитације наших потонулих мисли оног леденог брега који се у психологији не види. Обриси које нам показује а који само привидно личе на оно познато, далеке пирамиде и светове који су у настајању или у изумирању. Земљане боје њених рукотворина крећу се од нивоа слике до објеката не дајући нам додатне информације где да тражимо решење. Интуитивно или намерно она својим површинама гради зигурате, првобитне степеничасте пирамиде које упућују да кључ не треба гледати испод отирача но у својим мислима.
У времену где је све осцилација у непрекидним таласима прожима несвесни мирни свој део бића и буди радозналост посматрача који очекује Аријадну, Минотаура, конац, нит. Нити су линије зидова. Представљене слике повезују простор на начин случајног слободног пада, па до композиција које упућују на конструктивна намерна деловања. Несумњиво да тим ходницима које Јелена слика, просторима који се ломе симболима вечности, припада групи аутора који се баве апстрактном геометријом али оном која није модерна, "небодерска, бетонска и стаклена". Она употребљава језик и шапат песка, спремне глине да буде керамика, које наше искуство препознаје као старе заборављене визуелне белешке, таблице клинастог писма, ликовног писма. Да, прочитали смо, били смо, далеко, далеко бежећи од гужве процеса у нама самима тражећи реда и у овим немирним временима.
Милијана Радовановић
