Марко Поповић, писац из Врбаса, представио је у четвртак, у читаоници Јавне библиотеке "Данило Киш", свој нови роман, други по реду, Next level. Ради се, како је речено, о делу које се "тематски наставља на претходни" Поповићев роман - Викенд роман, и представља "управо његов следећи ниво", али не само у равни дела већ и у равни процеса Поповићевог стваралаштва и његовог развоја као писца. О томе како Поповић пише, о атмосфери и јунацима романа, о порукама које шаље читаоцима, на промоцији романа Next level говорили су Дарио Кунштек Узелац, песник и сликар, Нико Перковић, новинар, и Мирела Ђукановић, професрока књижевности и лекторка и рацензенткиња књиге. Осврт на други Поповићев роман у уводу у промоцију, дала је и Милијана Радовановић из ЈБ "Данило Киш", академска сликарка.
Како се још могло чути на овој промоцији, Поповић прозном стварању приступа оком редитеља, па читаоцу ствара утисак гледања филма. Поставља питања о низу промена које доноси савременост у светлу апокалиптичних догађаја и апокалиптичних предвиђања.
"Роман почиње нагло, in medias res, контемплацијом једног од јунака, те дуализмом човека и природе, сачињених од истих твари, а ипак, супротстављених. Човек као да борбу у себи рефлектује на јединке око себе, али и природу. На том путу несвестан је колико је у односу на њу, незнатан, ништаван. Роман завршава, управо, као што почиње, односом човека и природе. На почетку је дата релација људско биће-земља, а на крају у том односу, земљу замењује вода. Земља Оливера враћа у своју утробу, док Рока носи вода, немир и стихија. Др Оливер Немеш је уземљен, приземан, носилац звања и угледа. Роко Капа је продоран и несталан, непредвидив као вода. Детективским таласима, улива се у корита туђих живота, а на крају њега корито Дунава у себе призива. Свој, пак, живот не уме да среди. Располућен је између суицида и пуцања у систем којим би ослободио Катарину, осећајући се њој дужним, свестан да су меци намењени њему, пресудили њеном оцу. То је претешко бреме за леђа једног човека те остатак живота доживљава као коб. Они који су му блиски, Никола и Емили, то добро поимају.
У свеопштем лудилу, човек човеку није подршка, топла реч и утеха, већ претња и ломача, поткрепљена кратким дијалозима из којих избија сарказам, почесто. Тачке пуцања и насртљивост видимо у делу када ескалира нетрпељивост између сељана и придошлица из градова. Управо нас и Ајнштајн на то упозорава својом парадоксалном опаском да ће се IV светски рат, засигурно, водити стрелама и копљима, уколико се III буде водио атомским оружјем. Пандемија је имала разорну, нуклеарну моћ, рекла бих. У том смеру нас води заносни плес лепотица које, по старословенском обреду, изводе танац у пољу, метафоричним круговима враћајући нас у срце природе, у искон. Те цикличне колајне, прате главног јунака до последње реченице романа, до дубина воде, пространства у којем живот, заправо, и почиње. Радња дела смештена је у садашњи тренутак, у дојучерашње догађаје, који се из ове перспективе, вероватно, чине као кошмар, али нам у исти мах, радњу чине ближом. Аутор оштрим оком прати сваки покрет јунака, па стичемо утисак да смо кроз дело вођени руком редитеља, који води рачуна о сваком детаљу и кадру, постижући то визуелним и аудитивним елементима. Разуђеном дескрипцијом одводи нас у свет и свест јунака или амбијент, како би нас учинио присутним посматрачима у гледалишту театра или филма живота, замењујући камеру тинтом", записала је у својој рецензији романа Next level Мирела Ђукановић, професорка књижевности.
Милијана Радовановић, упозорила је да на околност да "све што смо икада читали, гледали као научну фантастику или акцију, мислећи да је далеко и у америчким филмовима, снашло нас је у току короне, а као последицу имало тотално мењање времена у коме су се огледала људске психе сваког од нас показала првом посматрачу у правом лицу, без маске, иронично јер живесмо под маскама".
"Време проузроковано мерама које су требале заправо да нас заштите, у ствари су нас удаљиле једне од других, физички, финансијски и, пре свега, емотивно... Јахачи апокалипсе не иду одвојено, обично иду заједно, болест, глад, беда и рат, тим редом или заједно, прво појединачно а затим убрзано фронтално, и присутни, нарочито, у најгорим медијима које савремени човек више не може да испрати, па се његова мимика више и не да сакрити. Одустало се од емпатије, посустало у вери према човеку, више окренути тастатури и екрану него емоцијама. Неми пред реалношћу бежимо од ње у уметност која, опет, личи или објашњава реалност. Елементи 'нормалног' падају као и маске и свако тако огољен плови својим током, као главни лик романа Дунавом, схватајући да се свет променио и заваравајући се у најбољем случају да су руке човека још негде корисне, а машине мењају свет...
Радња романа је смештена у околини Новог Сада, на обронцима Фрушке горе. Везирац. Улице којима се креће главни лик, ту по Новом Саду, детектив Роко Капа, су познате и тај спој реалног и фиктивног чини читаоца заинтригираним. Криминилистичка подлога и акција, као у неком филму где се и негативне особине јунака оправдавају у свести читаоца, јер је неминовност да се редовним путевима не стиже нигде, или ипак стиже али тек на крају, кад схватамо плашт илузије, делузије и истину? Ако свет има појавни облик и онај други значајнији, духовни, морални, онај у нама, до овог другог је тежи и дужи пут. Читалац не зна да ли чита новинске чланке између редова, болести, страхови, отимачине, преваре, убиства, живот тзв. елите, фабрика хероина, мало је ту обичног човека осим у црној хроници, а сви су негде, у Сиднеју, Токију, Београду, Новом Саду, Шпанији, Хавани, и сви су повезани, интернетом? тајанственим нитима о којима се пише, слика, преводи, учи, покушава да се достигне та друга димензија мимо ове која постаје чудновата у свим својим рефлексијама. Првих 20 страна горког укуса Булевара сломљених снова, претвара се у занимљиво штиво на 250 страна која држе пажњу готово новинарским наративним текстом, сценографским, дајући нам филм луде брзине као што је и ово брзо време...
А јунак... јунак је на крају, очи у очи са речном рибом, са златним шараном, у праводи са зеницама широм отвореним испуњавајући симболику, ону стару и немушту истину, знак љубави, у трпљењу, у обећању, симбол хришћанства, он нестаје или се поново рађа, измишљен или стваран, процениће сваки читалац понаособ након читања. Препорука за читање", записала је о Поповићевом роману, између осталог, Милијана Радовановић.
Марко Поповић је рођен 1975. године у Пироту. Прву збирку кратких прича је самостално припремио 2007. под називом Кратке приче. 2010. године штампа и другу збирку кратких прича Као и Минојци ми смо обични људи (Алма, Београд), и 2014. Изнад тротоара се појавила ципела, такође кратке приче (Алма, Београд). Роман у издању исте издавачке куће из штампе излази 2019. Његов назив је Викенд роман. Живи и ствара у Врбасу.
Прилог ТВ Бачка
